A közbéke érdekében - szerb fordítás - Trianon tarthatatlan

A Magyarok Világszövetsége 2013. június 4-én Versailles-ban hirdette ki a szervezet Elnöksége által 2013. február 17-én elfogadott felhívást, amelyet a világ magyarságának és minden jóhiszemű embernek rendelkezésére bocsát a trianoni és a párizsi békeparancsok elleni harchoz való segédeszközként. Korábban közzétettük a Trianon tarthatatlanságáról szóló felhívás angol, francia, német, cseh, szlovén, orosz, szlovák, román és ukrán fordítását, most pedig a szerb nyelvűt adjuk közre.  Arra biztatjuk tagjainkat és híveinket, hogy terjesszék azt minél szélesebb körben, és használják mindennapi vitáikban, valahányszor a trianoni békeparancs igazságtalanságát, tarthatatlanságát szeretnék bizonyítani.

 

U interesu međunarodnog mira

Proglas Svetskog saveza Mađara,

koji je inicirao Laslo Botoš (Botos László)

 

Budućnost naše domovine, osakaćene trijanionskim mirovnim diktatom 4. juna 1920. godine, neizvesna je, a stanje našeg naroda neizdrživo. Skoro jedno stoleće traje rasparčanost mađarskog naroda, bez da su Mađari makar i na idejnom nivou pronašli efikasnu protivmeru. Nasuprot tome, nova definicija mađarske nacije, koja je usvojena na 8. Svetskom kongresu Mađara, stvara idejnu osnovu za nastupanje protiv trijanonskog (1920) i pariskog (1947) mirovnih diktata već u samom naslovu: „Budućnost u znaku Svete krune".   

 

„Najistaknutiji doprinos mađarske nacije u uzdizanju celog čovečanstva otelovljen je u izgradnji državnog poretka, koji u jedinstvenoj meri u centar stavlja ljudsko dostojanstvo, bez razlikovanja stanovnika po polu, rasi, nacionalnoj i verskoj pripadnosti. Ovu državu su naši preci zasnovali na nauci Svete krune i nazivamo je državom Svete krune" – oglašava nova definicija nacije, usvojena 2012. godine.  

 

Na 93. godišnjici trijanonskog mirovnog diktata stavljamo na raspolaganje svim Mađarima i dobronamernim ljudima u svetu sredstvo, koje – argumentima dvojice istaknutih čeških intelektualaca, a koji se podudaraju sa ocenom Svetskog kongresa Mađara – efikasnije od svih dosadašnjih, podupire istinu mađarskog naroda, neodrživost Trijanona. Evo:

 

Češki politikolog Rudolf Kučera, u knjizi, pod naslovom Istorija Srednje Evrope očima jednog češkog politikologa", koja je izdata 2008. godine, citira argumentaciju priznatog češkog istoričara Františeka Palackog (František Palacký) (str. 70-71.).

 

František Palacki, u radu Austrijska državna ideja", ovako je ocenio Ustav Ugarske:

„Seme mađarskih zemaljskih institucija je samo po sebi tako zdravo i blagoslovljeno da bi, prema mom mišljenju, vredelo primeniti i u drugim državama; u njemu je sadržana živa klica zemaljske autonomije, bez koje građanska i politička sloboda nigde dugo i trajno ne mogu opstati; u njemu je sadržan i princip reforme i mogućnost neograničenog usavršavanja, bez kojeg će se svaka ljudska institucija raspasti i porušiti. Iz toga se može razumeti i objasniti zajednička ljubav Hungarusa (dakle, ne samo Mađara) prema svom prastarom ustavu i ona izvanredna energija, koju troše na njegovo održavanje i zaštitu; za Hungarusa je nemoguće pod birokratijom živeti i prosperirati..."34

 

Kakav je, dakle, bio taj ustav i u čemu  je  bio njegov istorijski značaj? Najpre da utvrdimo da se privrženošću Hungarusa hiljadugodišnjem ustavnom kontinuitetu stvorio osnov za postojanje istorijske ugarske države. Glavna prednost ovog ustava bila je podela vlasti između vladara i staleža, pri čemu se stvarna „demokratičnost" zasnivala na širokoj decentralizaciji, na autonomnim zemaljskim institucijama. Na prvom mestu navodimo Zemaljski sabor (parlament), koji je razmatrao svaki predlog kralja, i iz svojih redova je birao nadora (palatina), zamenika kralja, a koji je, uz pomoć Namesničkog saveta, sprovodio planove, zajednički usvojene od kralja i staleža. Stvarni temelji decentralizovane državne vlasti bile su županije, upravne jedinice nadležne na pojedinim teritorijama kraljevine, na čijem čelu je stajao komes (nadžupan), podžupan i lokalni službenici, koji su uglavnom birani od dole. Svaka županija je slala dva poslanika u parlament. Rukovodstvo, koje je vodilo poslove županija, birano je na skupštinama županija, na kojima je učestvovalo celokupno slobodno stanovništvo.

 

„Zakone, koje je usvojio parlament i koje je kralj potvrdio, trebalo je proglasiti na skupštinama županija, da bi ih organi županija sprovodili. Mere najviših državnih organa su takođe trebale biti proglašene, putem županijskih uprava, a skupština županije je imala pravo da protiv uredaba, koje su smatrale štetnim, ulože „proteste" i da njihovo sprovođenje obustave do rešavanja protesta. Ako se radilo o nekoj nepopularnoj uredbi, pojedиne županijе su među sobom saopštavale sadržaj protesta; to je bilo sredstvo kojim se u istorijskoj Ugarskoj moglo masovno istupiti protiv uredaba koje se nisu dopadale, njihovo sprovođenje je protivljenjem županija čak moglo biti sprečeno.

 

Ova široka županijska samouprava bila je nepobedivi štit, kojim su Mađari sačuvali državnu samostalnost, kojim su pobedili težnje vladara za unificiranjem."35

 

Borba Mađara za mađarski ustav bila je dugačka i krvava, kao  svaka borba koja se vodi za političku slobodu. Ova borba pripada najsvetlijim stranicama srednjoevropske istorije i u budućnosti treba da bude sastavni deo svakog udžbenika koji se bavi istorijom Srednje Evrope. Za našu današnju borbu za ljudska i građanska prava to znači takvu tradiciju čega bi se trebalo primiti, umesto neosnovanog hvalospeva osnivanju srednjoevropskih nacionalnih država. Mada su nacionalne države privremeno ostvarile brojne nacionalne težnje i nekim nacijama su donele nacionalnu slobodu, od drugih su, pak, isto oduzele, a što je najvažnije, nisu trajno osigurale političku slobodu, niti su Srednjoj Evropi donele mir.

Treba li svetlijeg dokaza od argumentacije Františeka Palackog i Rudolfa Kučere da država Svete krune, ustanovljena od mađarske nacije, nije ugnjetavala narode koji su živeli u manjini?

Jedva. Legitimno i za očekivati je, dakle, zahtev nove definicije mađarske nacije:

 „Za širokogrudno državno ustrojstvo, kojim je vekovima bilo omogućeno da se u državi Svete krune buduće državotvorne nacije post-trijanonskih država-naslednica razvijaju, zauzvrat očekujemo da ove nacije u svojim ustavima ustanove činjenicu da mađarske zajednice, koje su se usled političke prisile našle pod njihovom vlašću, i dalje i nepromenljivo pripadaju mađarskoj naciji."

Usvojeno na Predsedništvu SSM (Svetskog saveza Mađara), u Budimpešti, 17. februara 2013. godine.

Proglašeno 4. juna 2013. godine, u Versaju, na mestu trijanonskog mirovnog diktata

 

У интересу међународног мира

Проглас Светског савеза Мађара,

који је иницирао Ласло Ботош (Botos László)

 

Будућност наше домовине, осакаћене триjанионским мировним диктатом 4. јуна 1920. године, неизвесна је, а стање нашег народа неиздрживо. Скоро једно столеће траје распарчаност мађарског народа, без да су Мађари макар и на идејном нивоу пронашли ефикасну противмеру. Насупрот томе, нова дефиниција мађарске нације, која је усвојена на 8. Светском конгресу Мађара, ствара идејну основу за наступање против триjанонског (1920) и париског (1947) мировних диктата већ у самом наслову: „Будућност у знаку Свете круне".   

 

„Наjистакнутији допринос мађарске нације у уздизању целог човечанства отеловљен је у изградњи државног поретка, који у јединственој мери у центар ставља људско достојанство, без разликовања становника по полу, раси, националној и верској припадности. Ову државу су наши преци засновали на науци Свете круне и називамо је државом Свете круне" – оглашава нова дефиниција нације, усвојена 2012. године.  

 

На 93. годишњици триjанонског мировног диктата стављамо на располагање свим Мађарима и добронамерним људима у свету средство, које – аргументима двојице истакнутих чешких интелектуалаца, а који се подударају са оценом Светског конгреса Мађара – ефикасније од свих досадашњих, подупире истину мађарског народа, неодрживост Триjанона. Ево:

 

Чешки политиколог Рудолф Кучера (Rudolf Kučera), у књизи, под насловом Историја Средње Европе очима једног чешког политиколога", која је издата 2008. године, цитира аргументацију признатог чешког историчара Франтишека Палацког (František Palacký) (стр. 70-71).

 

Франтишек Палацки, у раду Аустријска државна идеја", овако је оценио Устав Угарске:

„Семе мађарских земаљских институција је само по себи тако здраво и благословљено да би, према мом мишљењу, вредело применити и у другим државама; у њему је садржана жива клица земаљске аутономије, без које грађанска и политичка слобода нигде дуго и трајно не могу опстати; у њему је садржан и принцип реформе и могућност неограниченог усавршавања, без којег ће се свака људска институција распасти и порушити. Из тога се може разумети и објаснити заједничка љубав Хунгаруса (дакле, не само Мађара) према свом прастаром уставу и она изванредна енергија, коју троше на његово одржавање и заштиту; за Хунгаруса је немогуће под бирократијом живети и просперирати..."34

 

Какав је, дакле, био тај устав и у чему  је  био његов историјски значај? Најпре да утврдимо да се приврженошћу Хунгаруса хиљадугодишњем уставном континуитету створио основ за постојање историјске угарске државе. Главна предност овог устава била је подела власти између владара и сталежа, при чему се стварна „демократичност" заснивала на широкој децентрализацији, на аутономним земаљским институцијама. На првом месту наводимо Земаљски сабор (парламент), који је разматрао сваки предлог краља, и из својих редова је бирао надора (палатина), заменика краља, а који је, уз помоћ Намесничког савета, спроводио планове, заједнички усвојене од краља и сталежа. Стварни темељи децентрализоване државне власти биле су жупаније, управне јединице надлежне на појединим територијама краљевине, на чијем челу је стајао комес (наджупан), поджупан и локални службеници, који су углавном бирани од доле. Свака жупанија је слала два посланика у парламент. Руководство, које је водило послове жупанија, бирано је на скупштинама жупанија, на којима је учествовало целокупно слободно становништво.

 

„Законе, које је усвојио парламент и које је краљ потврдио, требало је прогласити на скупштинама жупанија, да би их органи жупанија спроводили. Мере највиших државних органа су такође требале бити проглашене, путем жупанијских управа, а скупштина жупаније је имала право да против уредаба, које су сматрале штетним, уложе „протесте" и да њихово спровођење обуставе до решавања протеста. Ако се радило о некој непопуларној уредби, поједине жупаније су међу собом саопштавале садржај протеста; то је било средство којим се у историјској Угарској могло масовно иступити против уредаба које се нису допадале, њихово спровођење је противљењем жупанија чак могло бити спречено.

 

Ова широка жупанијска самоуправа била је непобедиви штит, којим су Мађари сачували државну самосталност, којим су победили тежње владара за унифицирањем."35 Борба Мађара за мађарски устав била је дугачка и крвава, као  свака борба која се води за политичку слободу. Ова борба припада најсветлијим страницама средњоевропске историје и у будућности треба да буде саставни део сваког уџбеника који се бави историјом Средње Европе. За нашу данашњу борбу за људска и грађанска права то значи такву традицију чега би се требало примити, уместо неоснованог хвалоспева оснивању средњоевропских националних држава. Мада су националне државе привремено оствариле бројне националне тежње и неким нацијама су донеле националну слободу, од других су, пак, исто одузеле, а што је најважније, нису трајно осигурале политичку слободу, нити су Средњој Европи донеле мир.

Треба ли светлијег доказа од аргументације Франтишека Палацког и Рудолфа Кучере да држава Свете круне, установљена од мађарске нације, није угњетавала народе који су живели у мањини?

Једва. Легитимно и за очекивати је, дакле, захтев нове дефиниције мађарске нације:

 „За широкогрудно државно устројство, којим је вековима било омогућено да се у држави Свете круне будуће државотворне нације пост-тријанонских држава-наследница развијају, заузврат очекујемо да ове нације у својим уставима установе чињеницу да мађарске заједнице, које су сe услед политичке присиле нашле под њиховом влашћу, и даље и непроменљиво припадају мађарској нацији."

Усвојено на Председништву ССМ (Светског савеза Мађара),  у Будимпешти, 17. фебруара 2013. године.

Проглашено 4. јуна 2013. године, у Версају, на месту триjанонског мировног диктата

 

 

 

A közbéke érdekében

A Magyarok Világszövetségének

Botos László által kezdeményezett felhívása

 

Az 1920. június 4-én a trianoni békeparanccsal megcsonkított Hazánk jövője kétséges, és bírhatatlan népünk állapota. Közel egy évszázada tart a magyar nemzet szétdaraboltatása anélkül, hogy ennek hatásos ellenszerét a magyarság akár eszmei szinten is felmutatta volna. Viszont a Magyarok VIII. Világkongresszusa és az általa elfogadott új magyar nemzetmeghatározás már címében is megteremti az eszmei alapot a trianoni (1920) és párizsi (1947) békeparancsok elleni fellépéshez: Jövő a Szent Korona jegyében.

 

„A magyar nemzet legkiemelkedőbb hozzájárulása az egyetemes emberiség felemelkedéséhez annak az államrendnek a kialakításában testesül meg, amely egyedülálló mértékben helyezi középpontba az ott élő emberek nemére, fajára, nemzetiségére és vallására való különbségtétel nélkül az emberi méltóságot. Ezt az államot eleink a Szent Korona tanra alapozták, és a Szent Korona országának nevezzük" – hirdeti a 2012-ben elfogadott új nemzetmeghatározás.

 

A trianoni békeparancs 93. évfordulóján a világ magyarsága és minden jó szándékú ember rendelkezésére bocsátjuk azt az eszközt, amely minden eddiginél hatásosabban, két kiemelkedő cseh értelmiséginek a Magyarok Világkongresszusának értékelésével egybecsengő érveivel támasztja alá a magyar nemzet igazságát, Trianon tarhatatlanságát. Íme:

 

Rudolf Kučera, cseh politológus, 2008-ban kiadott: Közép-Európa története egy cseh politológus szemével c. könyvében egy elismert cseh történész, František Palacký érvelését idézi (70-71 o.)

 

František Palacký Az osztrák állameszme című dolgozatában így értékelte a magyar alkotmányt: „A magyar országos intézmények magva magában véve oly egész­séges és áldásos, hogy véleményem szerint érdemes volna más or­szágokban is alkalmazni; megvan benne az igazi országos autonó­mia eleven csírája, amely nélkül a polgári és politikai szabadság sehol sokáig és tartósan meg nem maradhat; jelen van benne a re­form és a határtalan tökéletesíthetőség elve is, amely nélkül min­den emberi intézménynek pusztulnia és elpusztulnia kell. Eb­ből lehet megérteni és magyarázni a hungarusoknak (nem csupán a magyaroknak) a maguk ősi alkotmánya iránti közös szeretetét s a rendkívüli energiát, amelyet annak fenntartására és védelmére fordítanak; a hungarusnak bürokrá­cia alatt élnie és boldogulnia nem lehet..."34 Milyen volt hát ez az alkotmány, és mi volt a történelmi jelentősége? Először is állapít­suk meg, hogy a hungarusok ezeréves alkotmányos folytonossá­gukhoz való ragaszkodása alkotta a történelmi magyar állam lét­alapját. Ennek az alkotmánynak a fő előnye a hatalommegosztás volt az uralkodó és a rendek közt, miközben a tulajdonképpeni „demokratikusság" a széles körű decentralizáción, az autonóm or­szágos intézményeken nyugodott. Első helyen említsük meg az országgyűlést, amely minden királyi javaslatot megvitatott, és saját kebeléből választotta a nádort (palatínust), a király helyettesét, s az a Helytartótanács segítségé­vel végrehajtotta a király és a rendek által közösen elfogadott ter­veket. A decentra­lizált országos hatalom voltaképpeni alapjai a vármegyék voltak, a királyság egyes területein illetékes közigazgatási egységek, me­lyeknek élén a comes (főispán), az alispán és a több­nyire alulról választott helybeli tisztviselők álltak. Minden várme­gye két követet küldött az országgyűlésbe. A vármegyegyűlések, melyeken részt vett az egész szabad lakosság, választották a vár­megye ügyeit intéző tisztikart. „Az országgyűlésen elfogadott és a király által szentesített törvényeket ki kellett hirdetni a vár­megyegyűlésen, hogy aztán a vármegyei hatóságok végrehajtsák azokat. A legmagasabb állami szervek intézkedéseit szintén ki kellett hirdetni a vármegyei hivatalok útján, és a vármegyegyűlés­nek jogában állt, hogy az olyan rendeletek ellen, amelyeket sérel­mesnek tartottak, »tiltakozásokat« nyújtsanak be, és végrehajtásukat a tiltakozások elintézé­séig leállítsák. Ha valamilyen népszerűtlen rendeletről volt szó, az egyes megyék közölték egymással tiltakozásuk tartalmát; ez volt az az eszköz, mellyel a történelmi Magyarországon tömegesen fel lehetett lépni a nem tetsző rendeletek ellen, ezek végrehajtását a megyék ellenállása akár meg is akadályozhatta. Ez a széles körű vármegyei önkormányzat volt az a legyőzhetetlen pajzs, amellyel a magyarok megvédték állami önállóságukat, és amellyel győztek az uralkodók egységesítő törekvéseivel szemben."35 A magyarok harca a magyar alkotmányért hosszú és véres volt, mint minden harc, amelyet a politikai szabadságért vívnak. Ez a harc a közép-európai történelem legfényesebb lapjaira tartozik, s a jövőben min­den Közép-Európa történetével foglalkozó tankönyv részének kel­lene lennie. Az emberi és polgári jogokért folytatott mai küzdel­münk számára ez olyan hagyományt jelent, amit vállalni kellene, a közép-európai nemzetállamok megalakulásának megalapozat­lan dicsőítése helyett. A nemzetállamok ugyan ideiglenesen meg­valósítottak számos nemzeti törekvést, meghozták némely nemzet­nek a nemzeti szabadságot, másoktól viszont elvették azt, s ami a legfontosabb, nem biztosították tartósan a politikai szabadsá­got, sem a békét nem hozták meg Közép-Európában.

 

Kell-e František Palacký és Rudolf Kucera érvelésénél fényesebb bizonyíték arra, hogy a magyar nemzet által megteremtett Szent Korona országa nem nyomta el a kisebbségben élő népeket?

 

Aligha. Jogos és elvárható tehát az új magyar nemzetmeghatározás követelése:

 

Annak a nagyvonalú állami berendezkedésnek fejében, amely évszázadokon keresztül lehetővé tette, hogy a Szent Korona országában a későbbi trianoni utódállamok államalapító nemzetei fejlődhessenek, elvárjuk, hogy e nemzetek rögzítsék alkotmányukban azt a tényt, hogy az uralmuk alá politikai kényszerrel sodort magyar nemzeti közösségek továbbra is, és megváltoztathatatlanul a magyar nemzet részei."

 

 

Elfogadta az MVSZ Elnöksége 2013. február 17-én, Budapesten

Kihirdetve 2013. június 4-én, Versailles-ban, a trianoni békeparancs helyszínén

 

 

MVSZ Sajtószolgálat

8277/140325

 

 

 

Támogassa személyi jövedelemadójának 1%-val a Magyarok Világszövetségét!

 

„Az MVSZ legfőbb célja a magyar nemzet világméretű egységének megjelenítése, ezen belül a magyar önazonosság megőrzése és a nemzet épülése. Ennek megvalósítása érdekében szervezi működését." (Alapszabály)

 

A Magyarok Világszövetsége egy pártok és kormányok fölötti nemzeti szervezet. A Magyarok Világszövetségét 1938-ban a Magyarok Világkongresszusa hívta életre saját, állandóan működő, ügyvivő testületeként. A Magyarok Világszövetsége minden magyarnak születő embert hozzá tartozónak tekint.

 

A 2004. december 5-i népszavazás a Magyarok Világszövetsége több, mint hét évtizedes történetének legjelentősebb nemzetstratégiai cselekedete.

 

A Magyarok Világszövetségének elnöke és minden tisztségviselője fizetés és tiszteletdíj nélkül végzi nemzetszolgálatát.

 

 

Nincsenek megjegyzések:

Megjegyzés küldése

Megjegyzés: Megjegyzéseket csak a blog tagjai írhatnak a blogba.